“Пагоня” – гімн Беларусі

“Пагоня” (“Vytis”/”Pogoń”) – гімн Беларусі-Літвы на словы Максіма Багдановіча
Himn piaje Mužčynski Chor “Vunija”

Толькі ў сэрцы трывожным пачую
За краіну радзімую жах, –
Успомню Вострую Браму святую
І ваякаў на грозных канях.

У белай пене праносяцца коні, –
Рвуцца, мкнуцца і цяжка хрыпяць…
Старадаўняй Літоўскай Пагоні
Не разбіць, не спыніць, не стрымаць.

У бязмерную даль вы ляціце,
А за вамі, прад вамі – гады.
Вы за кім у пагоню спяшыце?
Дзе шляхі вашы йдуць і куды?

Мо яны, Беларусь, панясліся
За тваімі дзяцьмі ўздагон,
Што забылі цябе, адракліся,
Прадалі і аддалі ў палон?

Бійце ў сэрца іх – бійце мячамі,
Не давайце чужынцамі быць!
Хай пачуюць, як сэрца начамі
Аб радзімай старонцы баліць…

Маці родная, Маці-Краіна!
Не ўсцішыцца гэтакі боль…
Ты прабач. Ты прымі свайго сына,
За Цябе яму ўмерці дазволь!..

Усё лятуць і лятуць тыя коні,
Срэбнай збруяй далёка грымяць…
Старадаўняй Літоўскай Пагоні
Не разбіць, не спыніць, не стрымаць.

[1916 год]

Whensoever my anxious heart, trembling
With fear for our land, starts to bleed,
The Vostraja Gate I remember,
And the warriors on their dread steeds.

Flecked with white foam, those steeds, onward straining,
Gallop and charge, grimly snort…
Pahonia of Old Lithuania,
None can conquer them, stay them or halt.

Into measureless distances flying,
Behind you, before, years extend…
After whom do ye chase, swiftly hieing,
Where lie your paths, whither they wend?

Maybe, Belarus, they are racing
After thy sons, neglectful of thee,
Who forgot thee, thy memory effacing,
Sold, betrayed thee into slavery.

Strike them deep in the heart with swords brandished!
Let them not into foreigners turn!
Let them feel in the night their hearts’ anguish
For their true native land ache and burn…

My dear Mother, my own Mother-Country,
Let there never be end to that ache…
Forgive! Take back thy son in thy bounty,
Permit him to die for thy sake!

The steeds fly and fly, onward straining,
Silver harness resounds in assault,
Pahonia of Old Lithuania,
None can conquer them, stay them or halt.

В этом стихотворении есть всё, что нам нужно. Первое – связывание прошлого и настоящего, через упоминание Вострай Брамы, Пагони, ВКЛ и Беларуси. Второе – отображение борьбы и мук, в которых рождается беларуская нация. Третье – несокрушимая вера в самих себя, которая отображается строчкой “Не разьбiць, не спынiць, не стрымаць”. Правда, этому гимну нужна новая аранжировка, более трогательная и вдохновляющая.

Реальный гимн Беларуси был написан нашим молодым литературным гением Максимом Богдановичем в 1916-ом году. Он к тому времени уже тяжело болел туберкулёзом, но продолжал много работать. На момент написания гимна поэт проживал в Минске, где видел все ужасы Первой Мировой войны. Он экономил продукты, чтобы отвозить их детям-беженцам в лагеря. Именно в такой атмосфере у него родилось стихотворение. Посреди ада войны, больной туберкулёзом, он всё равно оставался человеком, творцом и патриотом. Это и выявляет лучшую сторону беларуского характера – чтобы не происходило, лучших из нас не сломать никогда.

Кстати, в попытках спасти Богдановича от смерти его друзья отправили поэта в Крым на лечение. В возрасте 25 лет Максим скончался и был похоронен в Ялте…

…Итак – каждое утро, поднявшись с кровати, можете класть руку на сердце и начинать: ”Толькi ў сэрцы трывожным пачую…”

Добавить комментарий